ЈАВНО СЕ ОДРИЧЕМ СВОГА ДЕЛА У ЈАВНОМ СЕРВИСУ

Нисам ни знао, да сам делимични власник ТВ Србије, или, како они то воле да кажу, ЈАВНОГ СЕРВИСА  ГРАЂАНА СРБИЈЕ, све док ме, исти ти,  који ми дадоше део нечега, што не знам ни шта је, ни колики је део тога нечега, свакодневним бомбардовањем, нису о томе обавестили....
Е.... па драги моји, ви ме нисте ништа питали у вези мога сувласништва.
Нисте ме питали ни како ће се та ТВ организовати, постављати директоре, остале руководиоце, ни раднике од струке, нисте ме питали за програмску шему, за начин финансирања, пословања и поделе зараде, па се због свега наведеног, ја, као увређена страна
ЈАВНО ОДРИЧЕМ СВОГА ДЕЛА У ЈАВНОМ СЕРВИСУ КОЈИ ЈЕ У ВЛАСНИШТВУ ГРАЂАНА СРБИЈЕ.
Тај мој део нечега, што не знам ни шта је, ни колико вреди, поделите на равне части,
осталим сувласницима... али.... све по закону.
А мени, ако може, средите да будем сувласник неке банке, пиваре, шећеране, цементаре,
фабрике дувана, или барем бензинске пумпе...

МОЈА ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА

Кад дође дан, да пођем тамо, где сви одлазе,
желео би да ми се испуни пар, сасвим малих жеља.
1.
Да нико не плаче за мном.
Синови да доведу трубаче, који ће ме испратити са две песме
МАРШ НА ДРИНУ и
СПРЕМТЕ СЕ СПРЕМТЕ ЧЕТНИЦИ.
2.
У ковчег да ме ставе на стомак,
како би душмани, власт и опозиција
могли да ме целивају на право место.