СРЕЋНА ВАМ НОЋ ВЕШТИЦА

Госпођо Клинтон, госпођо Ештон.
У име свих Срба, који су вас са нестрпљењем очекивали,
желим вам срећан пут и празник, НОЋ ВЕШТИЦА.

ОБАМА, СЛУШАЈ САД ТИ МЕНЕ...

Обама, слушај сад ти мене....
Твоја понуда је примамљива... али, ја нећу да напуштам Србију.
Надам се и осећам, да ће овде бити боље, ако не мени, барем мојој деци.
И, ја морам да се борим за то.
.
.
Остајемо добри.....
Ако ти затреба помоћ у вези кампање..  јави....

Ја нећу у ЕУрупу

Свашта смо прочитали, свега се наслушали....
Многе наше грађане смо протерали, неке продали, неке поклонили....
Законе смо усвајали као на траци.....
Све....све....само како би се приближили ЕУрупи....
Многи наши политичари, као да су се утркивали,
који ће самопонижавањем и полтронством стећи наклоност
тог удружења грађана ЕУрупе, које је спремно да нас прогута...
Жалосно је само, што тим својим понашањем, и већину оних, 
који нису заинтересовани за њихове планове,
повукоше заједно са собом и окарактерисаше их као пи.зде...
При том, нико од тих, који клече, куцају на разна врата,
који се утркују у испуњењу постављених услова,
није грађанима рекао који је највећи од свих услова како би Србија постала
 ... ЧЛАН ...
Наиме, руководећи...органи....су икс пута рекли, како је Србија у обавези
ДА СМАЊИ БРОЈ СТАНОВНИКА...
И, ови наши послушници, разуме се, неће убијати своје суграђане,
него то чине систематски, доносећи законе,
КОЈИМА СЕ БРОЈ СТАНОВНИКА У СРБИЈИ СМАЊУЈЕ...
Све се ради, плански.... Постоје циљне групе....
Приоритет су, ПЕНЗИОНЕРИ И ОМЛАДИНА...
Све се лако постиже, прво, социјалном политиком и пратећом законима...
Пензионери добијају нередовне, умањене пензије,
које су довољне само за преживљавање..... 
А ако се разболе...?
Нема лекова..... има прескупих лекова....
Сложени хируршки захвати се заказују 15 година унапред....
Да, да....велик је број суграђана који су корисници овог вида давања,
а фонд је одавно празан....и они ЕУрупи нису потребни....
Поготову ови вижљасти Балканци, који пензије примајудалеко дуже 
од просека који је зацртала ЕУрупа...
ОМЛАДИНА је већ посебна прича.... Са њима иде лакше...
Разуме се, нико их физички не уништава.... али....
Власт им не дозвољава да се школује....јер је школовање прескупо...
Онај, који је талентован, отишао је ... негде преко....
Они који остану, немају посла....не могу да раде, да се жене и удају....
не могу да стварају потомство... Држава их законима уцењује,
да се случајно не би одлучили на такав корак....
Послови се добијају на ПРИВРЕМЕНО И ПОВРЕМЕНО....
Жене потписују БЛАНКО ОТКАЗЕ, у случају да затрудне...
Србија има слободан приступ ШЕНГЕНСКОЈ ЛИСТИ, где ови наше несретници
свакодневно хрле, често радећи послове, које никада у отаџбини,
не би помислили да ће радити...
Огромна је миграција оних који су напустили своје домове и отишли у град.....
тако да остају пуста села са хиљадама хектара НЕОБРАЂЕНЕ ЗЕМЉЕ,
која је потребна ЕУрупи...
За то време, власт нас уз помоћ медија, систематски кљука, да нам је добро.... Много боље но што мислимо...
Свакодневно на површину избацују неке афере, са ситним трећеразредним
играчима, које свесно жртвују, како би народу скренула пажњу,
и како би га одвратила од стварног проблема,  како би исти тај народ,
поново за њих гласао, да би они могли владати још неколико година,
 јер...боже драги....
ЈОШ НИСУ ЗАВРШИЛИ МИСИЈУ УНИШТЕЊА СРБИЈЕ,
КОЈИ ИМ ЈЕ ПОВЕРИЛА ЕУрупа, пре 11 година....
Због свега наведеног, имам право и обавезу, ако не због себе,
а онда због својих синова да кажем....

ЈА НЕЋУ У ЕВРОПУ

ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ

Шта ћу? Једноставно, такав сам.Волим да чујем српске песме,али не све. Овај, турбо-фолк-рок-поп ме нервира, али зато, оне, оне пуне националног набоја, ми јеже кожу на глави, где је некада била коса. Низ леђа, жмарци се шире на све стране, па ка рукама и врховима прстију.
А срце? Срце хоће да искочи из груди и имам осећај као да расте, као да се проширило до грла и....просто ме гуши....то моје срце.
.....Сећам се. Киша која непрекидно пада....ни сам не знам колико дана. Густа црна завеса не дозвољава да видимо ровове са своје леве и десне стране. Не знамо да ли су они у њима живи. Зато, мало, мало, дозивамо једни друге, причамо ствари о којима иначе никада не би причали....Битно је само да се чујемо. Да смо сигурни да нисмо остали сами .
Надао сам се, да ће барем ноћ отерати кишу. А ноћ ми је некако деловала лепше. Барем знаш да је ноћ и да треба да буде мрак. Мрак али не и црнило.
А онда чујем неко виче. Чееееедо. Чеееедо, спреми се ....долазимо. И тај неко сасу толико псовки, којих ни ја не би могао да се сетим.....Од једном тајац.Не чује се ништа. Само киша и......музика из даљине, која бива све гласнија и гласнија.Разумем речи, али нешто ми чудно. Ја знам стихове ОЈ СРБИЈО МАТИ, НЕМОЈ ТУГОВАТИ.....ЗОВИ САМО ЗОВИ....Али овога пута се не спомиње Србија. Ти што пуштају музику преко разгласа, место Србије певају....о другој некој земљи. Земљи која протера и поби све српско. Земљи због које се пријавих као СРПСКИ ДОБРОВОЉАЦ. И осетим . Срце које ме на овај ритам некада гушило, лагано се спушта у ноге. Осетих његове откуцаје у чизмама мокрим од вишедневне кише. И тада.....
Експлозија, са моје леве стране. Вика, галама, вриска, опет експлозија од минобацачких граната, па следећа, па опет.....Чујем УДРИ МАЈКУ ИМ ЈЕБЕМ.....Паљба из лаког наоружања. Сви пуцају. У кога да пуцам. Ноћ. Никога и ништа не видим. У кога да пуцам? ...вичем кроз ноћ. Чујем како ми са десне стране одговарају да пуцам испред себе. Шта је овде испред мене? Шта је овде иза мене?
Чујем звиждање меткова. Знао сам из приче искусних бораца да звиждавци нису опасни. Опасни су они кад чујеш кратко ПУФ. А тих је било све више и више. Осећам, срце у чизмама куца све брже. Пипам по џеповима. Бомба. Добро. Ту је. Да им жив не паднем шака. А она српска песма што више није српска....све гласнија.
А изнад главе, стотине светлећих меткова. Светле...као свици у ноћи...али су брзи, као комете.Од једном на небу ракета. Гори небо осветљавајући све испред. Видим кровове кућа, кукурузиште са десне стране, летњи пут. А ракета, која је једно време стајала на небу, лагано поче да пада. И све ми се чини да иде право на мене, у мој ров. .....
.Као да је неко издао команду да се обустави паљба са обе стране. Тишина. Мук. Помислих да ми се причињава. Ракета са неба пада баш на моју главу а иза леђа чујем музику. Осећам, врућину,па хладноћу. Да ли је то грозница?
Музика гласнија. Још гласнија. Песма није она од малопре, српска, која више није српска. Само музика, без певања. А ритам. Добош..... Добоши.......Па онда остали инструменти, који се сливају у најлепшу мелодију на свету.
Муузика се приближава и сад већ разанајем ритам МАРША НА ДРИНУ. О Боже.....како је то лепа музика. О Боже.....Само...... О Боже
Грми транспортер. На њему звучник а из звучника најлепши ритам на свету.Иза транспортера, војска. Знам да је наша. Момци у црним униформама, прилагођеним за ноћне борбе. А моје срце. Срце веће него што је икада било, поново куца у грудима, поново се шири, поново је у врату. Не.Сад је још веће. Осећам га како пулсира у глави. Баш је велико моје срце.
До рова дотрча другар из чете и преноси наређење, да се прикључимо момцима у црним униформама. Још ми рече, да је Дамиру пала граната у ров.....Музика све гласнија. Устајемо онако мокри и блатњави. Нико ништа не прича. Не знамо ко је ко од нас. Једино што знамо је, да Дамира више нема.....
Приближавамо се кућама, из којих нико не пуца на нас. Не видимо ко је до кога. Лица. Лица нису битна у овакој ноћи у којој је киша црња од ње. Знам, да тамо између, полуразрушених кућа, лежи неко, коме је срце сишло у ноге и да чека. И ја се више не плашим. Не плашим се непријатеља, смрти. Ово је било моје ватрено крштење. Идем напред сигурног корака и слушам моју музику, од које се некоме леди крв у жилама. Чувајте се, стижем.
ПЕСМОМ ДА МОГУ ДА УБИЈЕМ, ДАНАС БИ ГРОБЉА БИЛА ПРЕПУНА НАСТРАДАЛИХ ОД РАФАЛА МЕНИ ДРАГЕ МУЗИКЕ.
Дамир је остао у рову....а ми.....

СРБИ ПО КЉУЧУ УГРОЖЕНИ У СРБИЈИ

Све чешће се чује, од стране појединих националних мањина, о слабој или готово никаквој заступљености, њихових сународника, у појединим органима власти.
Најчешће се скреће пажња о заступљености истих у редовима милиције. Своје примедбе изнели су Мађари, Шиптари, а од недавно, то чине и припадници ромске националне заједнице.
Имао сам прилику да видим групу од тридесетак младих рома, који су посетили наставни центар за обуку полицајаца у Сремској Каменици. Одушевљени су начином извођења наставе и сви редом су изразили жељу да обуку униформу заштитника јавног реда и безбедности.У овој ДЕКАДИ РОМА, у којој припадници те нације имају разноразне повластице у социјалној политици, полако се назиру и повластице при уласку у органе власти. Многе странке се утркују, да исте учлане у своје редове, како би се хвалили да су они мултиетничка група. Неке, које су на власти, то исто чине, како би се приближиле Еуропској Унији, која има доста захтева по овом питању.
Е, сад се поставља питање. Ако ми у овој малој држави у којој, Богу хвала, живи шаролика лепеза нација, почнемо по свим питањима излазити у сусрет истима, да ли ћемо на тај начин обезвредити поједине институције, професије, да ли ћемо ослабити унутрашњу безбедност и сигурност грађана?
Шта ће се десити ако поново дођемо у позицију, па на конкурсу за школовање, запошљавање....на један број Срба, будемо морали запошљавати или ван конкурса стављати на спискове, број ових.....па број оних.....па мало од ових....па не смемо заборавити ни оне.....онда неке мало мање....?
ПЛАШИМ СЕ.
ПЛАШИМ СЕ ДА ЋЕМО ДОЋИ У СИТУАЦИЈУ, КАДА ВИШЕ НЕЋЕМО БИРАТИ КВАЛИТЕТНЕ, ПСИХИЧКИ, ФИЗИЧКИ, ШКОЛОВАНЕ, КАДРОВЕ..
ПЛАШИМ СЕ, ДА ЋЕМО ДОЋИ У СИТУАЦИЈУ, КАДА ЋЕ МЛАДИ ЉУДИ КОЈИ ДАНИМА УЧЕ СПРЕМАЈУЋИ ПРИЈЕМНИ ИСПИТ ЗА НЕКЕ ШКОЛЕ, ВИДЕТИ ДА ЊИХОВ ТРУД НЕ УРАЂА ПЛОДОМ, ЈЕР ЋЕ ПО КЉУЧУ МОРАТИ БИТИ ПРИМЉЕН ТАЈ И ТАЈ БРОЈ, ТЕ И ТЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ.
ЈЕР ЋЕ ПО КЉУЧУ ТОЛИКО И ТОЛИКО НЕКИХ МОРАТИ ДА БУДЕ СМЕШТЕН У ДОМ....
ПИТАМ ВАС. ДА ЛИ СУ ПО КЉУЧУ СРБИ УГРОЖЕНИ У СРБИЈИ?

КО ЋЕ ПРВИ.....?

У овај сазив Скупштине уђоше и времешни посланици....

Кркобабић......Трнавчевић....Мићуновић....

Тројица која ће давати потпору власти.....

И поред тога, што су давно отишли у пензију,

они се жртвују.... Своје слободно време 

поклањају држави Србији....Своја слабашна плећа,

подмећу за рад грађана Србије...

Могли су негде да шетају са унуцима и праунуцима

али они неће....

И тако...размишљам, 

да ли ће ова тројица догурати до краја мандата....?

Питам се, ко од њих има највише снаге да се бори за наше добро?

Кад би морао да типујем, КО ЋЕ ПРВИ, не би могао да се одлучим....

Кркобабић са својих 80 изгледа боље него ја са 50....

Трнавчевић цео радни век провео по селима Србије,

здраво се хранио, шетао по природи и са 80 се још румени...

А Мићуновић, који у животу ништа тешко радио није,

који чак ни пешке није ишао.... јер кад није имао превоз

он је јахао попове, и ако старији од ове двојице

изгледа најочуваније... Једино, што мора да одрема

у скупштинским клупама, кад су седнице онако дуге...

Ил ће можда ова тројица испратити многе у овој држави,

који су много млађи, али који раде од јутра до сутра, 

како би прехранили и ишколовали своју децу?

Кад би морао да типујем, 

збиља не знам, на који фикс би се одлучио.

КАКО САЧУВАТИ ПЛАНЕТУ ЗЕМЉУ ОД ВАНЗЕМАЉАЦА?

Мало, мало, па стижу вести, 
како су на различитим странама света виђени НЛО.
Кад се саберу сви  блиски контакати
са ванземаљцима, да се закључити, 
да су ови случајеви постали КРИТИЧНО ЧЕСТИ.
Али...паметни су светски моћници.
Чим су осетили, да може доћи до инвазије на ову нашу планету,
поставише за председавајућег УНа Србина, Вука Јеремића.
И....сад, нека ванземаљци стисну место, где замљанима стоје муда,
па нека покушају да нам науде.
Дочекаће их Вук, а уз то Јеремић, а позната је на широко песма....
ЈЕРЕМИЈА ПАЛИ ТОПА.
Ипак, знају главешине из УНа....како да сачувају планету....
КАД ЈЕ ФРКА, ГДЕ СТЕ СРБИ.